Срце Србије

КОСОВОМ, УЗДУЖ И ПОПРЕКО (1)
Чекајући Велико Чекање
„Није нам први пут, синко. Они ће урадити своје, на нама је да урадимо своје. Све нас чека још једно српско Велико Чекање. Претходни пут чекали смо скоро четири века, али смо дочекали. Тада смо били народ који је умео да чека. Сада се све убрзало и ускомешало, Велико Чекање трајаће десет или сто пута краће. Но да ли смо ми још увек народ који има мудрост и снагу за Велико Чекање? Од тога, синко, сада све зависи. Све”

Пише: Бранислав Матић

„Свети Војводо и Великомучениче, нека твој мач силни и праведни бди над овом котлином и над нама, грешним и недостојним. Ти, који си увек био последња одбрана, помози нам да сада одбранимо ову земљу крстоносну, ову земљу свету и распету, бољу од нас којима је предата на чување. Заштити овај град Твојега имена онако како штитиш, шеснаест векова већ, свој родни град. Ти, који си нам увек помагао када је најтеже, најбоље знаш да је управо куцнуо такав час. Најјаче одбрамбене бедеме овога града подигни у моме маленом срцу.”
У Митровици, на Митровдан. Косовској Митровици. Дан свечан и благ, испуњен молитвом, гласном и безгласном, и надом. Нигде на свету нада нема такав херојски призвук као данас на Косову.
Нови храм у овом делу Косовске Митровице северно од Ибра, који је остао под српском контролом и након уласка снага УН у лето 1999, саграђен је 2005. и посвећен светом великомученику Димитрију, заштитнику родног Солуна, Сибира и Митровице. Налази се на брду изнад града и доминира, видљив одасвуд, нарочито кад се увис гледа. Моћан је у својој сведеној лепоти, достојан тог места из којег је никао и тих небеса ка којима расте. Изнад је још само средњовековни град Звечан, чувар пута и чувар сна.
Стари митровачки православни храм, посвећен светом Сави, остао је у јужном делу града, сам и опкољен, „Србима доступан само у борбеним оклопним возилима (а она још нису стигла)”.
Литија симболичних три пута обилази око храма на брду и спушта се у град. Много света, највише младих и деце. Њихова храбра веселост, њихова опчињујућа безазленост, наизглед исти као било где другде на шару земаљском, овде су дирљиви до сузице, до бола. Види се, све знају ти стармали јунаци, свега су свесни, а смеју се! На панорами града, мучно се усецајући у поглед, штрчи неколико солитера ужасно дречавих боја, непримерених чак и за тинејџерски хаљетак, камоли за грађевину у којој се живи.
„Ко, бре, обоји оне зграде онако?”
„То је на другој страни реке. О томе, засад, немојте питати нас.”

ЈЕДНА ИСКРА НА ОБРАЗУ

Након проласка улицама које својим распоредом представљају окрајак неког друкчијег града и неког бившег живота, литија стиже на такође препун Трг Шумадија. Ту, на невеликом тргу, пре бисмо рекли раскршћу, баш на Митровдан се открива споменик Григорију Степановичу Шчербини (1868-1903), чувеном руском конзулу у Митровици пре век и кусур, у времену тешком бар колико је и ово данашње. Преминуо је 1903, у својој 35. години, недуго након мучког атентата који су на њега извршили Арбанаси. На славу Митровице и откривање споменика Шчербини стигли су српски министар за Косово и Метохију Слободан Самарџић и амбасадор Русије у Србији Александар Алексејев. Атмосфера на тргу је свечана, без ЕУфорије. Скуп људи смирених у свом срцу и одлучних, упркос свему.
У маси, видевши како стиже српска државна делегација на челу са министром Самарџићем, висока старина до нас, дугих епских бркова, не издржа: пусти сузу-радосницу, сузу-жалосницу, сузу-пркосницу. Вреди ли да ту необрисану, ту горду и у инат остављену сузу објашњавамо неком малограђанском цинику далеко одавде, којем се управо привиђа како та суза улази у његову потрошачку корпу, прождире његове омиљене слаткише, завлачи му се у пасош и неповратно брише шенгенску мулти-визу, зацрњује његове оверене беле карактеристике „политичке коректности”? Вреди ли да му објашњавамо разлику између његове приземне „рационалности” и ове искре на образу, зреле, поносне, патетичне (узвишене)?
Тај малени знак присуства Србије, у виду једног министра и једне делегације, овде, на Тргу Шумадија у Косовској Митровици, на Митровдан, потресно указује „да још постојимо, да смо људи међу људима и народ међу народима, да нас има”.

БРИНЕМО И БОРИМО СЕ

„Откако сам министар за Косово и Метохију, нисам имао већу част и веће задовољство од овога, да са амбасадором Алексејевим откријем споменик руском конзулу Григорију Степановичу Шчербини”, рекао је Слободан Самарџић. „Тај споменик је важно подсећање на прошлост која је била иста као и ова наша садашњост. То што се догађало 1902. и 1903, када је Шчербина требало да дође у ове крајеве и брани српски народ — видимо — управо се понавља. Као да нам је историја доделила ту тешку судбину да стално стрепимо за своје животе, за своју имовину, за своју државу. Ево, век касније, сећајући се овог јунака, ми смо забринути за нашу садашњост и нашу будућност. Али, бринемо и боримо се! И имамо снаге и имамо пријатеље. Највећи пријатељ у овој нашој борби јесте Русија. Као што је Шчербина дошао 1903. да би извештавао о судбини српског народа, о томе како живи и како страда, тако и данас имамо овде, у Митровици, амбасадора Алексејева да извести о томе како Срби живе, али и о томе како се сећају својих пријатеља и како их поштују. Тада, 1903, било је много страшних зулума и зулумћара против српског народа. Данас се они зову другачије: терористи. Налазе се широм Косова и Метохије, сви знају ко су они, сви знају где су они, само неки неће да их тачно идентификују.
Наше је да укажемо: као што је некада било зулумћара, тако данас има терориста. Веома добро су организовани, не само на Косову и Метохији. Наше је да поручимо: борићемо се против терориста, против свих који угрожавају нашу слободу и нашу државу. И настојаћемо да у томе окупимо што више пријатеља у читавом свету. Када кажем ми, говорим о Србији и Русији, јер ми нашу политику према КиМ и званично зовемо: ,заједничка политика према КиМ’.”
Стојећи пред спомеником ономе који је у Митровици пре 104 године положио свој живот као руски конзул, данашњи руски амбасадор у Србији, његова екселенција Александар Алексејев је рекао:
„Веома ми је драго, част ми је и дирнут сам што сам са вама поводом овог симболички важног догађаја. То је од велике важности за све нас. И данас се потврђује: на свим великим преломима историје, увек када је тешко и када је опасност преголема, ми морамо да будемо заједно. Мој пријатељ министар Самарџић је у праву: ми смо дошли до заједничке политике о Косову. Русија не подржава српску политику на Косову, него ту политику сматра и својом, заједничком.”

КРОЗ КОСОВО РАВНО

Ујутру, двестотинак метара од другог митровачког моста на Ибру, на аутомобил стављамо оне таблице које издаје међународна полиција на Косову и Метохији, такозване косовске, и прелазимо реку. Путујемо без пратње, приватним аутомобилом, на своју одговорност. Кроз суморне, прљаве улице, у сивом новембарском јутру, пролазимо кроз јужни део града, под арбанашком контролом. У индустријској зони је мртво, никаквог трага активности, производње, као на неком пратехнолошком гробљу из XIX века. Само трговина, велика и ситна, црна, сива, свакојака. Прах и живо месо, дрога и људи. И услуге. Истих боја. Све може и ништа не може. Зависи.
Излазимо на пут ка Вучитрну и Приштини. Пред нама се отвара оно опевано, право „Косово равно”. Пут, који одржава међународна управа, пристојан је. На све стране су билборди, плакати, политички графити. У јеку је шиптарски предизборни циркус. Стари знанци. Сви су ту. Чак и покојни Ругова учествује на изборима. Стари, мукотрпно и трапаво увежбавани осмеси, „латински” и „амерички”. Нежност хладнокрвног убице. Преподобљеност мафијашког боса. Целомудрен израз онога напречац пуштеног из Хага да оплемени политички процес и ојача међунационално разумевање на једнонационалном Косову.
Беџет Пецоли, онај „шиптарски Карић” који по Србији има једну од најјачих мрежа бензинских пумпи („То је нама наша борба дала”), тако инкасираним новцем обећава косовским Шиптарима (са огромног броја билборда) „Један нови почетак”. Довољно поетично за слоган и довољно свемирски за Косово. Најдаље је отишао Ветон Сурои, власник дневника Коха диторе и високо котиран у америчким параполитичким структурама. На билборд је ставио своју фотографију са Џорџом Бушом. Безличну и предизајнирану, иако, истина, косу није доцртавао. Виц је у томе што су му прекопирали исту кравату какву има Буш. Стоје њих двојица, држе се за руке, исто се смеше, исте кравате носе, истим жаром хоће да неопозиво усреће свет. Један у локалу, други у глобалу.

ВЕЛИКО ЂУБРИШТЕ У ПЕРИОНИЦИ НОВЦА

Рутинска контрола на путу. Црнац. Не видимо ознаку на рукаву. Комуникација на енглеском. Љубазан је. Ништа посебно.
Настављамо.
Већ на први поглед иоле упућеном путнику је јасно: данашње Косово, настало под протекторатом УН, једна је од највећих перионица прљавог и крвавог новца на свету. Производње нема, легалног извоза такође, елементарне ствари у привреди и јавном сектору не функционишу, а буја градња. Бесмислено велике и прескупе куће, нејасне намене, ничу на све стране. Крај друмова, у махалама, на њивама. Невероватан порив да се уместо уређених насеља праве стоваришта кућа!
Па ипак, упркос великом новцу који је овде очигледно ушао, неке ствари — изгледа предубоко укорењене у менталној и психолошкој структури — нису се нимало промениле на боље. Напротив. Крај пута Вучитрн–Приштина је безмало континуирано ђубриште. Крај кућа од по милион евра опет ђубриште, као у фавелама. Ђубриште се прелило на њиве, пропланке, свуда. (Ни једна предизборна парола не обећава да ће радикално очистити и упристојити Косово. Откако је етнички очишћено од Срба и свих који нису Шиптари, других чишћења овде није било. И не намеравају.)
У Приштину улазимо некако нагло и необично. Град изгледа као да је удвостручен. И по градњи и ширењу, и по броју однекуд новопридошлих људи, и по ужасним гужвама. „Баласт менталитета”, та тешко сварљива психологија касабе, преплиће се са донкихотовским (или сасвим неискреним) покушајима међународне управе да европеизује град. Под претпоставком да није реч о глупом лицемерју, европеизатори одбијају да схвате да је ово простор где су, у данашњој Европи, најугроженије европске вредности. Нису схватили ни најсуштинскију ствар косметског сукоба. То је, у основи, не само сучељавање два или више националних програма, него пре свега два типа човека, два вредносна система и погледа на свет, судар миленијумске културе и миленијумског одсуства културе, непомирљивих тачно онолико колико су то били и вековима пре. „Не може се награђивањем варварства, или узмицањем пред њим, ,научити мрак да сија’.”
Са солитера у центру Приштине, у булевару којим су га частили они које је частио Косовом, маше Вилијам Клинтон. Док окрећемо ка Грачаници, постаје нам јасно да се заправо Приштина убрзано шири на ту страну. Можда је то формулисано и као план: да Приштина срасте са Грачаницом и прогута једно од најзначајнијих преосталих српских упоришта на Косову.

ИЗВИЊЕЊА ЗА КАТАСТРОФЕ

У Грачаници један обичан дан међу данима у потпуном и дословно непријатељском окружењу. Људи пролазе, послују, журно и безрадосно. Не прича се много гласно, нема смеха и оне уобичајене живости. „Нико не започиње веће ствари, јер се не зна шта ће сутра бити”, каже нам власник српског ресторана преко пута манастира. И додаје овде готово обавезну напомену: „Имена не спомињати. Сувишно је да објашњавам зашто.”
На улазу у древни прелепи храм (из 1313) стоји стража. Швеђани. Љубазни, али уздржани. Непрестано осматрају магистралу која пролази кроз сам центар Грачанице, тик уз двориште храма. Двориште је опасано високим зидом, на његовом врху дуга изувијана бодљикава жица. Откако су, по необразложеном наређењу међународне управе, уклоњени контролни пунктови на улазима/излазима, безбедност становништва и манастира Грачанице драстично је опала. На пример, оружани напад из аутомобила у покрету, чак и бомбашки, лако је изводљив.
Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски Артемије, који од погрома у Призрену 2004. привремено столује у Грачаници, љубазно прима представника Националне ревије. Радује га часопис, интересује га све. О свему промишља дубоко, не прескачући „лоше сценарије” и не пропуштајући да учи на грешкама свих. Сувише често и сувише болно је могао да се увери колико су испразна извињења „међународне заједнице” након допуштених или чак саорганизованих катастрофа, иако је пре тога гарантовано да ће све бити у реду. Такође, пречесто је међу Србима могао да види како највише причају они који најмање мисле и како су због судбине Косова најпотресенији они који су најбрже и најдаље побегли. „Знамо каква је ситуација и сада нам нису потребни такви, било странци или домаћи”, понавља владика своје упозорење. „Потребан нам је највиши ниво мудрости, храбрости и одговорности.”

ОЛИЧЕЊЕ КОСОВСКОГ БОЛА

Из Грачанице путем ка Гњилану, а онда лево ка Новом Брду. У село Прековце стижемо на освећење пекаре и народне кухиње. Направљене из донаторских фондова, оне ће омогућити преживљавање већег броја људи и заселака којима је несигурна шумска стаза до овог места једина веза са спољним светом и једина могућност да се прехране. И они су данас ту, међу њима много старих, самих, беспомоћних. Суочавање са тим лицима доводи нормалне зреле људе до емотивног и духовног потреса. На њима се виде Велики Бол који носе и Велика Патња коју животом надјачавају. Ко њих није видео, мало шта заправо зна о Косову. Не знам заиста одакле било коме у Београду, или где год друго, помисао да ОН има право да „даје Косово” док су ови људи овде и док овако, без роптања, ћутке, надљудски, носе свој Косовски Бол. И кад ми погасимо своје справе и одемо својим варљивим путевима, они ће се полако, ногу пред ногу, вратити у своју Велику Самоћу.